krenuo sam na most. mislim na optužbe i laži koje sam juče čuo o sebi. uvek me to zaboli. uplaši. poništi. ali nesto drugo je važnije. sećanje na sve one koji su pre mene bili optuženi. tada se posramim samog sebe jer sam na njih zaboravio. oni i njihova ljubav zbog koje su propatili su važniji. posramim se zbog onih koji sada pate a ja ni ne znam. i onda polako počinjem da osećam zahvalnost prema onima koji su me optužili jer su me na sve ovo podsetili. tako počinje simpatija i ljubav za njih i mogu mirno da nastavim da idem na most