i danas gledam petunije u Fruškogorskoj. raznežio sam se nad knjigom ‚Miroslav Mandić‘. suviše je sama. bez ičije podrške. zavoleh je još više da bi još više ljubila. 15:25h.
niko nije došao na čitanje. za to vreme sam nacrtao ‚Plavu ružu‘. i odmarao se. jesam a kao da me nema. dobro je to za dobro. na neki neopisiv način sam srećan. licem sam prislonio na retki planinski cvetić. nežno mislim na blato. sve što jesam su ove reči koje me ispisuju. čarolija reči