lepotom. dobrotom. ljubavlju. Bogom. ruža mosta. hodam sa dečakom Sunom Mandićem. krenuo sam na most. čuva me božansko lice krotkog mladića sa kojim se mimoilazim u ulici Maksima Gorkog. 13:33h ‚srećan poslednji Mostarski dan! ljubav‘ – poslala mi je sms Ivana Đokić Saunderson. dan ruže mosta. kružnog mosta. mosta lopte.sto četrdeset sati sam proveo na mostu. u Beogradu-Svemiru. na mostu preko Save malo pre ušća Save u Dunav. u gradu-lađi koji sedam hiljada godina plovi kroz vreme. gradu trideset osam puta podignutom iz pepela. gradu trista pedeset generacija. gradu Tračana Kelta Skita Rimljana Huna Sarmata Gota Vizantijaca Avara Slovena Bugara Ugara Turaka. gradu građanina Miroslava Mandića. bulevarom do mosta pa od mosta ponovo bulevarom nazad. pored platana i radnika koji kod Vuka čekaju posao. pod okriljem ljubaznih i nepoznatih ljudi. hodajući svakodnevno pored bezbroj prolaznika. pitajući se ko je devojka koja u predvečerje pretrčava most. poklanjajući se najvećem gospodinu ovog grada koji i leti i zimi na uglu prekoputa kafane Proleće pije pivo za sreću svih ljudi. domaćini su mi bili prosjaci. ruže. hortenzije. magnolije. laste. trave. vrapci. višnje. smokve. orasi. isto nebo u stalnoj promeni. svakoga dana sam sa mosta rekom slao svima i svemu papiriće sa rečima Radost Zdravlje Sloboda Preobražaj Odanost Ljubav Uspeh. 14:25h na mostu sam. slava Božija. poslednji put. jedan čovek je most svim bićima